Ograničenje kao blagoslov

• Kad se priča o fokusu, većina prvo pomisli na autofokus, brzinu istog, rafal, preciznost, ali fokus koji pravi razliku nema veze sa menijima i brojevima. Fokus je trenutak kad zastaneš. Kad ne juriš. Kad pogledaš pre nego što pritisnes dugme za okidanje. Danas sve može brzo jer u takvom vremenu živimo, pa je valjda to svima preslo u naviku. Današjni aparati su pametni, brzi i skoro pa ne greše. I to je dobra stvar. Posebno u sportu, gde dobar rafal, sa odličnim auto-tracking fokusom često nema alternativu. Tamo nema čekanja i nema ponavljanja trenutka. Ali van toga, u većini situacija, dešava se nešto drugo - previše mogućnosti ubije pažnju. Kad znaš da uvek možeš još jedan kadar, još jedan pokušaj, često prestaneš da biraš.
• Lično obožavam svoj Helios 44M-4. Njegov karakter i njegova ograničenost mi je nesto fenomenalno. Kad nakačim Helios 44M-4, tehnički mi ništa nije oduzeto. I dalje fotografisem na digitalnom fotoaparatu. I dalje postoji rezerva da ispravim ono što ne valja, u prevodu da varam. Ali ono što svesno sebi oduzmem je navika da se na nju previše oslanjam. Sa tim objektivom usporim. Ne razmišljam u rafalima. Ne računam na „posle“. Ponašam se kao da imam jedan pokušaj - ne zato što moram, nego zato što znam da me to tera da budem prisutan. I tu ograničenje prestaje da bude tehničko. Postaje mentalno.

Previše mogućnosti ubije kreativnost

• Čuo sam priču u jednom podkastu gde je gostovao prof. dr Ranko Rajković o tome kako današnja deca sve dobijaju unapred - pomaže im se u svakom koraku, sve im se olakšava. I rezultat svega toga je da zadovoljstvo slabi. Kad dete stalno pridržavaš da hoda, nema izazova, u smislu da puzi, da se samo oslanja, hvata i prihvata. Ali onog trenutka kad samo ustane i prohoda, u telu se desi nešto posebno. Dopamin, serotonin, osećaj pobede. Ne zato što je hodanje magično, nego zato što je put do tog trenutka bio težak. Isto važi i ovde. Jedan kadar koji si čekao, birao i doneo svesno nosi veću težinu nego deset brzih. Ne zato što je tehnički bolji, nego zato što je zaslužen.
• Naravno, postoje situacije gde ograničenje nema smisla. Sport je jedna od njih (mada moj prijatelj je radio i sport i to veoma uspešno objektivom koji je imao očajan autofokus, te je morao da se prebaci na manualni režim). Tamo rafal spašava stvar i brzina je prednost. Ali čak i tada, rafal ne rešava ništa ako ne znaš šta tražiš u kadru. U profesionalnom radu nije uvek pametno koristiti staru tehnologiju. Postoje situacije u kojima moderno rešenje nudi veću sigurnost, brzinu i kvalitet, i to treba znati prepoznati. Ali kada projekat to dozvoljava, a postoji hrabrost da se izađe iz zone komfora, svesno ograničenje može da donese nešto posebno. Tada stara tehnologija nije slabost, već izbor. Izbor koji vraća napor, rizik i ono unutrašnje uzbuđenje, fokus i prisutnost koji se danas retko osećaju. U tim trenucima proces postaje jednako važan kao i rezultat. I upravo tu se dešava razlika.
• I znam da bi ova priča imala još veći smisao kad bi se radila isključivo na filmu. Tamo ograničenje nije izbor, ono je pravilo. Svaki kadar košta, svaki klik ima težinu i nema nazad. To menja odnos prema trenutku iz korena. Iskreno, nemam iskustva da o filmu pričam iz prve ruke. I ne želim da se pravim da imam. Ali znam sebe dovoljno da znam da je to pravac koji ću u nekom trenutku probati, čisto radi hobija, nešto sto će biti iskljucivo za moju dušu. Jer sve o čemu ovde govorim vodi baš tamo: strpljenje, namera i poverenje u sopstveni osećaj. Ali ono što već sada jasno vidim jeste koliko spoj stare i moderne tehnologije može da popravi način na koji koristimo potpuno savremenu opremu. Rad sa starom optikom, manuelnim fokusom i sporijim ritmom ne gura te unazad. Naprotiv, trenira te da modernu tehniku koristiš bolje. Uči te da ne zavisiš od automatike, da brzinu ne koristiš po navici, već svesno. Da znaš zašto nešto radiš, a ne samo kako.
• U tom trenutku moderna oprema počinje da radi punim kapacitetom. Ne zato što je pametnija, već zato što si prisutniji.Zato kombinacija stare i nove tehnologije nije kompromis. To je trening pažnje. A pažnja je, na kraju dana, ono što pravi razliku, bez obzira na alat